Kao neko kome je oduvek glava bila u oblacima, moram da priznam da mi je teško da budem metodičan kada prilazim novom izazovu. Da me ne shvatite pogrešno, obožavam nove izazove i prema svakom sam strastven, ali taj momenat kada treba da sedneš i prvo naučiš osnove je toliko dosadan da jednostavno ne mogu da verujem da sam do ovde dogurao.
Ja sam vam jedan od onih što baci uputstvo jer “ma to je jednostavno” i onda ga kopa iz kante dva sata kasnije kad TV, kompjuter, internet, život, neće da proradi.
Odmah da vam kažem, nemojte biti kao ja – a sada sam shvatio da ni ja ne treba više da imam takav pristup. Kako se ovo desilo posle 28 godina? Jednom rečju, tango. Da, tango mi se desio.
Od malena prevarant
Od svih stvari koje sam postigao za ovo kratko vreme koliko sam na Zemlji, bilo je samo par koje su pružile toliko jak otpor i nisu mi dozvolile da napredujem dok se ne vratim na osnove, savladam ih, i tek onda nastavim ka svojim ciljevima. A moji ciljevi su vam klasično ono što biste očekivali od ekstroverte: prenapumpani i bez ikakve osnove.
Recimo, ceo život treniram borilačke veštine. Mnogi šamari i masnice su prošle dok nisam shvatio da ću konstantno dobijati batine na treningu dok ne prestanem da preuveličavam koliko znam, i dok ne savladam osnove. Isto to mi se desilo maltene onog momenta kada smo Sara i ja došli na prvi čas kod Luke (a i kod Ace) da počnemo sa pripremama za nastup.
Ma koliko vežbali kod kuće pre toga, ma koliko ja mislio da sam savladao ne samo osnove već i neke teže forme, ništa te ne otrezni kao taj momenat kada dva jako metodična instruktora neće da te puste da uradiš ijedan korak koji nije savršen.
I na tome sam im beskrajno zahvalan.
U tangu nema varanja
Isto tako, uvek mi je bilo fascinantno u koliko situacija u životu možeš da se provučeš a da se ne pomučiš previše – nisam po prirodi lenj, ali zašto teže ako može lakše. Na primer, srednja škola? Nijedan domaći za četiri godine, super ocene. Fakultet? Isto tako. Zašto? Zato što sam video da mogu da postignem svoje visoke ciljeve mnogo brže i lakše, i to sam iskoristio.
Vi koji plešete znate da na tangu ovo ne pije vodu. Na tangu, kao i na borilačkim veštinama ili kada učite nešto prema čemu ste toliko strastveni da prosto želite svaki detalj da upijete, na tangu ne možeš da se promuvaš ako želiš da proplešeš.
Na tangu odgovaraš samom sebi a ne Luki ili Aci, a tvoj kontrolni je ta strašna milonga na kojoj shvatiš koliko nisi učio. I bude ti žao, i shvatiš koliko je bitno to što si svesno preskočio da bi dostigao nivo za koji nisi sazreo.
Vežbaš sakade kod kuće da bi došao na milongu i zamalo lansirao partnerku van podijuma, a mogao si da ispuniš ples prelepim, strastvenim koracima koji bi značili više od bilo koje napredne forme. Tada shvatiš koliko je tango iskren, neiskvaren, nemilosrdan prema onima koji bi da postignu sve a da ulože malo.
Biti iskren prema sebi, tangu, i drugima
Znate kako kažu da nije bitno odredište već put kojim koračaš, e pa mislim da je to savršen opis za ovaj novi izazov. Nastup, komplikovane forme, sve čemu stremimo će se ostvariti ukoliko savladamo osnove. Centar, disanje, koračanje, stav.
Koliko puta ste prevrnuli očima na to?
A zapravo, kada stanemo u zagrljaj u želji da otplešemo zahtevnu formu shvatimo koliko bi nam značilo da imamo te osnove da nas drže pravo, da nam daju samopouzdanje, i da nam pomognu da uživamo u plesu celim bićem.
Ali ne mogu da kažem da me je samo ovaj proces nagnao da shvatim bitnost detaljnog pristupa svakom izazovu. Ipak ima nešto i u tome što delim život sa osobom koja samo i zna da metodološki pristupi nekoj nepoznanici. To je osoba koja ne preskače stepenike da bi stigla do svog cilja, već svim srcem uživa u procesu ma koliko on delovao nebitan.
Kada stanemo Sara i ja u zagrljaj, shvatim koliko moram i želim da budem iskreniji i požrtvovaniji nego pre. Zbog sebe, zbog nje, a i zbog tanga koji plešemo.
Sara mi je tango otkrila ali me je i naučila da uživam u tim “dosadnim” trenucima kada treba jako polako da vežbam korak napred, ili da se hiljadu puta vratim na početak dok ne povedem iz centra. Iskreno, meni će uvek dok to radim u glavi biti neki ludi boleo, neka trostruka kružna sakada, ili neki strastveni ganćo – ili sve to kao forma.
Ali makar sada razumem da to nikada neću uraditi na nivou koji sam ja zacrtao ako se ne posvetim osnovama.
Tango kao životni učitelj
Kada smo strastveni prema nečemu, bilo da smo s tom strašću rođeni ili smo je razvili vremenom, odjednom želimo da damo sve od sebe da postignemo više, da nama dragi na nas budu ponosni, i najvažnije, da budemo ponosni na sebe same.
Činjenica je da ću ja uvek pokušavati da nađem lakši način da dosegnem svoje abnormalne ciljeve brže nego što bi trebalo, jer ako nešto mrzim to je osećaj izmicanja vremena. A vreme nam uvek izmiče, pa ako je ono već efemerno i neuhvatljivo, zar još treba da ga proćerdamo praveći jedan korak napred, dva nazad?
Naučiš sakadu na silu a onda shvatiš da moraš da se vratiš na osnovnu formu jer izgledaš kao kokoška na ledu dok je radiš. Dok pišem o svemu ovome, još više spoznajem koliko je takav pristup sulud.
Koliko bismo brže napredovali i više postigli kada bismo od prvog dana slušali ljude koji se time bave dugi niz godina, i koji pokušavaju da nas spasu samih sebe? Ne mislim nužno na tango, već na sve čemu pristupamo s tolikom strašću da želimo da pomerimo granice koje su drugi postavili.
Ego je čudesna stvar, tera te napred ali njegova težina ti ne dozvoljava da trčiš već te tera da puziš.
Povratak na osnove
Pored borilačkih veština i mnogih drugih strasti u mom životu, tango mi je pomogao da shvatim vrednost sistematskog pristupa nečemu novom i nepoznatom. Ako ste po prirodi introvertni i nemilosrdno metodološki nastrojeni kao moja lepša polovina, ja vam se divim, samo napred.
Za sve moje drage ekstroverte kojima su ciljevi veći od mozga a glava konstantno zaglavljena među oblacima, samo ću reći: neće vam sakade i reflektori velike scene nigde pobeći, bićete i vi poznati plesači jednog dana – ali ne pre nego što savladate osnove.
Tako da, korak napred i guraj iz centra.
Autor: Nikola Sekulić
