Tangom protiv strahova

Malo je reći da ne volim binu. Onog momenta kada sam završila srednju muzičku školu, osetila sam neizmerno olakšanje nakon osam godina jednako neizmernog straha. Osećaj da ne mogu dorasti očekivanjima profesora, publike, da ću svojim nastupom samo nekome protraćiti vreme, osećaj da potpuno ogolim svoju dušu muzikom – sve je iščezlo dolaskom na fakultet. Bolje i prirodnije sam se osećala u klinču sa saborcima u sali, na borilačkim veštinama. Nisam se toliko plašila kada sam učila odbranu od noža, i kući dolazila sa modricama oko vrata radeći odbranu od davljenja.

Čudo jedno kako život namesti da lek za neke nove strahove pronađem u suočavanju sa starim. Pa još na štiklama. I tako se desio tango, nasmejan, doteran, bistrih očiju, šeretski se isprsio i pozvao me na ples jednog sparnog letnjeg dana. U toku ovih nekoliko godina upoznavanja tanga i sebe kroz tango, naučila sam da su nesigurnosti samo prerušene prilike za rad na sebi.

A onda se desila pandemija, sreli smo Darka u parku, i došli smo na ideju da se Nikola i ja pripremimo za nastup, kao dve divne antiteze tangu, koje svaki slobodan trenutak provode dižući tegove, udarajući u džak, i vežbajući borenje. A kako odoleti takvom izazovu?

Kabeseo za nastup

Pomisao da ću ponovo izaći na binu, ovog puta ne sama, izaziva u meni neke skroz neobične emocije, počev od dobro poznatog straha, pa sve do uzbuđenja što nisam baš odmah odbila priliku da prevaziđem svoje nesigurnosti.

U međuvremenu smo imali nekoliko časova sa veselim Lukom, koji neumorno trpi sva naša pitanja, trapavosti, padanja, i ne dopušta da se na času ne zabavljamo, time mi sasvim poremetivši sve dosadašnje ideje koje sam imala o pripremama za javne nastupe.

Zamisli, dođeš na čas, na kome instruktor posvećuje svoju punu pažnju samo tebi i tvom partneru, ne postoji momenat u kome možeš da „promuljaš“ i „ošljariš“, već daješ svoj maksimum, jer je neko, kao Luka, došao da ti pomogne da napreduješ, da ti prenese svoje znanje i pomogne ti da stvoriš svoje neko umeće.

I zamisli, bude predivno. Nema tenzije, nema zlonamernih kritika, samo mnogo pozitivne energije, mnogo konstruktivnog preispitivanja, i mnogo ljubavi.

Šta je uopšte nastup?

Za mene je nastup do sada uvek bio obaveza, jer je prosto bio u sklopu školovanja koje sam odabrala. Imala sam obavezu da pripremam raznovrstan muzički program, sama kao i u kamernim sastavima, da nastupam na raznim svečanostima po gradu, i da povremeno idem na takmičenja. Kad smo kod toga, pojam takmičenja ne mogu da podnesem. Tu ideju da je neophodno da svoje vršnjake i drugu decu posmatram kao protivnike mi je sasvim suluda. Ideju da se nečije umeće može oceniti i vrednovati samo spram tuđeg, i u tom procesu obavezno nekoga učiniti da se oseća loše, manje vredno, i manje zaslužno.

Ovog puta, nastup je način da se suočim sa svojim nesigurnostima, da nasmejem drage ljude, možda nekoga da učinim ponosnim, posebno one koji znaju kako su neki od mojih muzičkih nastupa izgledali. Nastup je od bezobličnog indigo bauka isplivao u radoznalog oktopoda koji razigrano rešava matematičke jednačine u svojoj glavi dok otkriva sve svoje boje.

Najviše od svega, nastup se ne svodi samo na taj jedan završni čin koji nas čeka na nekoj tamo milongi, već obuhvata ceo proces pripremanja, rada na sebi, rada u paru, i izazova koji se dešavaju na putu do plesa. Sada ujedno strahujem, i jedva čekam taj javni nastup koji će najzad biti nešto sasvim drugačije od onoga što sam do sada poznavala.

Tako malo smo odmakli, a već brdo lekcija

Nikola je jedan otvoren, radoznao čovek rođen za binu i javne nastupe. Ja volim milonge gde se stopim sa gužvom i ćutke pozivam partnere na ples. Njegova hrabrost mi u velikoj meri pomaže da se izrazim i da uživam u ovom procesu. Ono što me najviše iznenadilo je sama činjenica da kroz tako malo vremena saznajem neke jako bitne stvari o sebi i o plesu. Evo nekoliko koje su mi se kao lavina obrušile u misli, i skroz mi poremetile poimanje sebe.

• Ples nikad neće biti savršen, niti mu je to poenta. Koliko puta sam sebe samo zatekla da mislim kako ni slučajno nisam dostojna nastupa, jer nikad neću dovoljno dobro plesati, naročito ne kao, recimo, Sara Grdan. Ubrzo sam shvatila koliko je to pogrešan način posmatranja plesa, jer svaki tuđi nastup gledam sa ogromnom dozom divljenja i poštovanja, ali mu ne tražim mane, niti imam očekivanja da bude besprekoran. Sasvim sigurno svi ti divni parovi ne izlaze na binu kako bi nam nametnuli osećaj niže vrednosti, već žele da nas inspirišu i podstaknu da se i mi oprobamo u plesu.
  Nikad i ne bih želela sutra da neko dođe na naš nastup i pomisli kako je ta naša izvedba na bilo koji način nedostižna. Ne samo zbog toga što je to naprosto nemoguće, već i zato što želim da ljudi poput mene, nesigurni, uplašeni, povučeni, večite sumnjalice u sebe, osete da je u redu grešiti. Da je predivno grešiti. Da su greške u plesu normalne isto onako kako su sastavni deo života.
• Ovo nije takmičenje, mada jeste naticanje sa samim sobom, ako se tako postaviš. Šansa da uvidiš neke svoje nesavršenosti i da na njima sa ljubavlju radiš onako kako bi detetu (ovog puta u sebi) sa ljubavlju pomogao da reši neku mozgalicu, ili da skuva svoj prvi izmaštani ručak od blata. Ne zato što ti je cilj da te nesavršenosti eliminišeš, već da ih isklesaš, izvajaš u nešto sasvim svoje, lepo, voljeno, a nesavršeno.
• Strah te ne čini slabim, naprotiv. Strah ume da bude način da obuzdaš ego, koji svi imamo i svi pred njim ponekad pokleknemo. Strah je glas u tebi koji ti govori šta su to neka tvoja nerealna očekivanja, kao i neka očekivanja koja nepravedno pripisuješ drugima, iako ti ih niko nije saopštio. Garantujem da će Luka i cela ekipa ljudi iza ove prelepe priče, sutra doći na taj, i svaki drugi nastup, otvorenog srca i duše, sa puno podrške i još više ljubavi. Ako je njihov pristup takav, zašto ne bi bio i moj, i tvoj? Zašto ne bih mogla naučiti sebe na taj nastup ispratiti sa radošću, podrškom, i ljubavlju, ma kako da ispadne?

Jedini logičan zaključak? Jedva čekamo svaki sledeći zagrljaj u kom ćemo stvarati neki novi osećaj, i neki novi ples.

Autorka: Sara Novičić