Aleksandar Petrović – Moj Tango

Pretpostavljaš da Beograd kao metropola ima sve. Časove joge, teretane, skijanje na vodi, škole sporta, škole salse, radionice brzog čitanja i sam Bog zna šta sve još. Ali nikada mi ne bi palo na pamet da trazim školu Tanga. Nekako kontaš što se tiče plesa imaš Salsu, latino i standard i folklor ali baš samo tango…

Koleginica je došla u smenu sva u nekom zanosu, znao sam da je veče pre bila sa drugaricama negde, i kreće da mi priča kako je bila na prezentaciji škole Argentinskog tanga i kako je taj tango lepršav i senzualan a u isto vreme i dubok i energičan. Novi upis je bio u toku i ona je želela da mi krenemo. Za mene je asocijacija na Tango, da budem surovo iskren, bila njihanje ljudi uz neku grobljansku muziku, nešto što je jako sporo i beživotno. Nakon mesec dana ubeđivanja napokon me je nagovorila, popustio sam jer ko želi da sluša zvocanje svaki dan na poslu i prozivke da sam seljak i zadrteli Balkanac.

Prvi čas i neki Crnogorac

Ples je bio moja stvar, celog života sam voleo muziku i voleo sam da slobodno đuskam i bilo je nešto što mi prirodno ide od ruke. Prvi čas, masa ljudi stoji ispred jednog čoveka i radi zagrevanje. Neki Crnogorac drži cas, pfff Crnogorac podučava Argentinski tango, smešno zar ne? Kaže oseti svoja stopala na zemlji. Prva misao, šta imam da osećam stopala ona su prosto tu dole na zemlji gde i treba da budu. Posle par vežbi osetih kako su stopala počela da mi bride ali ne kao kada zavrsis dvanaestočasovnu smenu u kuhinji ili kafiću već na neki čudan način, kao da si popalio senzore kao što automobili danas imaju one senzore za parkiranje. Izvuci grudi i istegni laktove napred, ne razumem poentu ali napravismo taj „pravilni“ stav, koliko sam mogao da ga napravim s obzirom na to da sam bio pogrbljen od rada kao konobar i kuvar. Sećam se da su mi stalno prilazili neki asistenti da mi vraćaju ramena nazad kako se ne bih grbio, iskreno osetio sam se malo kao Kvazimodo.

Spojili smo se u parove, naravno da sam prvo ščepao svoju koleginicu jer otkud znam ko su ostali ljudi, i stali smo u famozni Tango zagrljaj. Osećao sam se kao da sam neko dete koje po prvi put u životu ima čas Fizičkog. Kaže Crnogorac hajte sada zajedno prenosite težinu sa stopala na stopalo i muškarci osetite ženina stopala. Pomislih ovaj čovek je lud jer ne osećam svoja stopala a kamoli njena. Osećaj je bio kao da treba da savladam osobu ispred sebe a ne da telesno iskomuniciram šta treba da uradimo. Uspeo sam nekako da se izborim da budemo na ,,dobrim,, nogama i napravio svoje prve Tango korake. Zanimljivo je to kako su te proste forme koje smo mi učili zapravo bile kompleksne jer osim o sebi sad moram da razmišljam i o njoj. Da li ću uspeti da je povedem, da li ću da je zgazim, da li ćemo udariti u nešto da li, da li, da li…. Mnogo „da li“ za sat i po časa. Posle časa sam bio u šoku. Kako to da nešto što mi je išlo prirodno celog života, mislim na ples naravno, je odjednom postalo tako kompleksno a deluje jednostavno. To mi je i bilo zanimljivo jer je bilo izazov za mene. Uplatio sam članarinu iako mi se ta muzika generalno nije dopadala ali je bio izazov. Iz časa u čas mi je išlo sve bolje, primetio sam da sam dosta ispravljeniji i da mi je sve jasniji koncept plesanja „ženinim nogama“. Taj koncep je kod mene probudio veću osećajnost i brigu prema osobi koja pleše sa mnom a kasnije i veću osećajnost prema ljudima koji me okružuju. Sve je išlo divno, počeo sam da kontam i ples u muzici tj. koncept bita ali ne i da ga primenjujem. I posle samo dva meseca usledila je prva kriza.

Raskrsnica prva. Ostadoh sam!

Drugarica zbog koje sam krenuo na ples je odustala jer je zatrudnela i udala se u drugom gradu. Želeo sam da prestanem sa Tangom jer se nisam baš upoznao sa puno ljudi iz svoje grupe. Da, plesao sam sa svima ali je to bilo na nivou zdravo-otplešemo tri pesme i idemo dalje. Nisam se ni sa kim povezao dublje da bi to probudilo u meni socijalni momenat. A s obzirom da sam tek uplatio članarinu za taj mesec, i da mi je plata koju sam dobijao u kafiću bila mala, odustajanje u tom trenutku nije bila opcija.

Mrzelo me je da idem na časove jer je vreme bilo grozno jer je te godine bila baš grozna zima puna snega i jako hladna. Ali uplaćena članarina me je izvlačila iz kuće. U tom periodu sam primetio da sam jako mrzovoljan dolazio na časove i želeo da samo gledam čas ali me je nešto uvek vuklo da ipak učestvujem u njemu. Ali povratak kući je bilo nešto divno jer sam se uvek sa časa vraćao raspoložen i odjednom sam imao neki polet u sebi. To je bio razlog zašto sam ipak nastavio da dolazim na časove, jer je svakome od nas potrebno nešto što će ga dići kada energetski poklekne. Vremenom sam upoznao neke jako zanimljive ljude iz grupe sa kojima sam išao na piće posle časova. Posle dva meseca sam odlučio da odem na prvu Milongu.

Ljubav na prvi pogled

Niko iz grupe nije želeo da ide, jer smo svi mislili da smo mi još „mali“ za to. Mene je jako zanimalo kako izgleda ta realna primena stečenog znanja tj. veštine. Kada sam ušao na Milogu bio sam u šoku. Svetla u raznim bojama, stolovi sa stolnjacima i svećama i Tango muzika (koja me i dalje nije nešto oduševljavala) su učinili da se osećam kao da sam ušao u vremeplov i da se nalazim u periodu od pre 70 godina. Našao sam divan skriven ćoškić, da me neko ne bi slučajno pozvao na ples, i posmatrao ljude kako plešu. Prizor je bio čaroban, delovalo mi je kao da svako od njih priča neku svoju priču. Svako svojim plesom priča nešto svoje, totalno drugačije, a imaju nešto što ih sve spaja a to je trenutna pesma u tandi. Mogu reći da je tu počelo moje zaljubljivanje u Tango iako sam mislio da ću ja moći svoje priče da plešem tek za godinu dana.

Kao svaki strastveni pušač pokupio sam svoje stvari i izašao ispred da pušim i posmatram ljude spolja bez muzike. Prizor je bio jos zanimljiviji jer ti sada svaki par, pored priče, dočarava neku svoju pesmu jer se napolju ne čuje muzika. Napolju je bila i jedna instruktorka koja me je ljubazno pozdravila i pitala kako mi izgleda sve ovo i da li sam plesao. Naravno da nisam jer sta ja mogu da plešem i kako mogu da pariram svim ovim ljudima sa svoje četiri forme koje sam znao u tom trenutku. Ona me je uzela za ruku, uvukla unutra, bacila moje stvari na stolicu, uvela u rondu i rekla hajde da plešemo. Šok! Plesali smo, moje četiri forme, i primetio sam da ona žmuri sve vreme što me je još više činilo nervoznim. Pomislio sam pa da dosadan si joj toliko da ne mže ni da te gleda! Završi se hvala nebesima tanda, a ona mi reče: „da li si primetio da sam žmurila“. Podelio sam sa njom svoj zaključak o njenom žmurenju. Rekla mi je da kada žena žmuri dok pleše to znači da se oseća udobno, sigurno i bezbedno. Zahvalio sam joj se na plesu, ščepao svoje stvari i pobegao kući. Na putu do kuće sam razmišljao o tome što mi je rekla, bilo me je sramota ali sam se i malo osećao ponosno na sebe.

Raskrsnica druga. Bilo kuda – Tango svuda!

Druga kriza je usledila posle četiri meseca kada sam napravio presek stanja sa mojim Tangom. U tom momentu mi je bilo nekako sve mlako, mogao sam bez Tanga ali tek sam naučio neki solidan broj formi sa kojim mogu da baratam na Milongi. Pošto sam generalno osoba koja lako odustaje od stvari rešio sam da Tangu dam još jednu šansu i postavio rok od tri meseca za novi presek stanja. Vremenom sam počeo da primećujem sve „deformitete“ koje moje telo ima (pogrbljenost, savijanje glave, gaženje na spoljni deo stopala I jos mnoge druge) i video priliku da kroz Tango to ispravim. Tada sam izveo svoj tango na ulicu i pustio ga u svaki segment svog života. Obraćao sam pažnju na to kako gazim dok hodam ulicom, kakvo mi je držanje dok čekam autobus ili dok nosim porudžbinu do gosta. Poteze sam vežbao na poslu. Kada sam radio masovne žurke Kadena mi je bila odlično sredstvo za probijanje kroz vesele i neartikulisane goste. Ulazak u šank je bila još jedna prilika da se vežba Hiro i čekanje da espresso kafa iscuri i ispuni šoljicu sam uglavnom koristio za vežbanje balansa ili kroseva. Menadžer tadašnjeg lokala u kom sam radio je prokomentarisao da voli da me gleda kako radim jer mu se čini kao da plešem dok radim, što sam suštinski i radio.

S obzirom na to da je Tango improvizacija i da može da se pleše uz bilo koju muziku, muzikalnost tj. prepoznavanje bita i dablbita sam vežbao na pesmama koje slušam generalno. Potpuno neprimetno sam se zaljubio u Tango. Ne bih mogao tačno da kažem kada se to dogodilo. Znam da me je privukla njegova sveobuhvatnost i činjenica da Tango vežbate i nosite sa sobom gde god da se nalazite. Posle svega devet meseci plesa sam pozvan da se priključim asistentskom timu Tango Naturala. Uzbuđeno sam prihvatio taj poziv. Tu je Tango spremio za mene set nekih novih izazova i prostora za napredak. Ali o tome ćemo u nekom drugom tekstu.

Veliki zagrljaj za sve vas koji ovo čitate!

Autor: Aleksandar Petrović
Insturktor Tango Naturala